Nova Istra

193 Vanja SUTLIĆ EKSKLUZIVNO („jezičnim igrama“). Drugim riječima, i pozitivizam i analitička filozofija jezika, također ne mogu bez tog pitanja, centralnog pitanja filozofije kao metafizike, samo što doslovno uzimaju ono „i ništa osim toga i ništa preko toga i ništa inače“ kao prazno Ništa. Sad se po- stavlja pitanje, ako su jedini mogući smisleni stavovi, stavovi pozitivne znanosti i ako je jedino moguće smisleno govorenje, govorenje unutar jednog „Sprachspiela“, unu- tar jedne „jezične igre“ kao izraza izvjesnog „životnog oblika“, odakle govori onaj koji zna da se sva problematika svodi na problematiku znanosti, odnosno na problema- tiku običnog jezika. On sam očigledno, kad govori ovako, ne govori sa znanstvene pozicije. On sam, kad govori ovako, očigledno ne govori s pozicije jednog određenog „Sprachspiela“, jedne određene „jezične igre“, kao izraza određenog „životnog obli- ka“. Odakle on govori? Vi znate da Wittgensteinov Logičko-filozofijski traktat , kao reprezentativno djelo za njegovu prvu fazu, iz koje faze dalje nastavlja Bečki krug, da taj Traktat završava sedmim stavom: „Worüber man nicht reden kann, darüber muss man schweigen“. – „Ono o čemu se ne može govoriti, o tomu valja šutjeti.“ Prema tomu, valja šutjeti o svemu onomu o čemu se ne može govoriti, a može se govoriti samo ono što se govori u znanosti, i to prirodnoj znanosti, određenoj kao matematička fizika, s jedne strane, i o logičkoj strukturi svijeta, s druge strane. Može se, dakle, govoriti o sintetičkim stavovima na bazi iskustvenih, prirodnih znanosti (čitaj: matematičke fizike), i može se govoriti o analitičkim, odnosno tautološkim stavovima koji spadaju u logičku strukturu znanosti i dalje u logičku strukturu svi- jeta. Wittegenstein, naime, misli da je jedan „Satz“ – rečenica, stav, iskaz – odraz jednoga „Satzverhalter“. No „Satzverhalt“, što Englezi prevode karakteristično kao „atomički stav“, jest slučaj , ono s čime zapravo imamo posla. Otuda prvi stav – stav 1. u „Tractatus logico-philosophicus“ započinje ovako: „Die Welt ist alles was der Fall ist“ – „Svijet je sve što je slučaj“. Naravno, Wittgenstein mora sam sebi postaviti pitanje, pa što sam ja onda radio ako su jedino mogući stavovi, sintetički stavovi prirodne znanosti i analitički, tj. ta- utološki stavovi logičke strukture svijeta? (Usput rečeno, Carnap je 1929. objavio knjigu Der logische Aufbau der Welt , nastavljajući na ovu Wittgensteinovu proble- matiku.) Pa u čemu se onda sastojao moj posao? Sad Wittgenstein dolazi do jedne karakteristične prispodobe, koja će ga u modificiranom obliku pratiti do kraja nje- gova posla. To je, kaže, kao kad bi se netko popeo ljestvicama do stanovite visine, a onda te ljestvice uzeo sa sobom, povukao sve one prečke na ljestvicama kao da ništa nije bilo. Tko, dakle, pročita moj Traktat taj se treba baviti prirodnom znanošću ili analizom logičke strukture sudova i svijeta te napustiti filozofiju. Zato jer je Witt- genstein mislilac od formata, za razliku od Carnapa koji to nije, a da o drugima i ne govorimo, zato je to tako izrekao; naime, znao je da je izrekao negaciju filozofije kao